Једини Човекољубац 102. 26.03.2011.

********************************************************
Јеромонах Григорије Светогорац – Исус Христос (Беседе изговорене на радију) – 8. Исус Христос: Светлост и живот света

Христос је такође рекао: Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. Заиста, Христос се показао добрим Пастиром. који је принео Свој живот за нас. А добри Пастир умре за нас. да нас. пошто нас је избавио из сенке смрти, припреми да се придружимо анђелским хоровима и да нам уместо пребивалишта које имасмо у дубинама преисподњим, дарује небеске обитељи близу Оца Свога.

* * * * *

Рекли смо да је Господ себе називао Месијом, тј. Христом и хлебом живота. У другој беседи Господ говори: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.
Назвавши Себе светлошћу света Господ је потом довео у везу светлост са животом. Онај ко иде за Христом, и ходи у светлости светих заповести Његових, иде путем који води у живот. Верни. који учествује у тајнама Цркве, схвата да је за њега Господ светлост, мир и радост, храна и живот. Сјајна звезда која блиставо сјаји и светиљка која увек светли у дому душе његове. Од сада је живот оних који иду за Христом, живот светлости. А у будућем веку они ће засијати као сунце и окруживаће једино Сунце – Христа.

* * * * *

Другом приликом Христос је Себе назвао вратима за овце и добрим пастиром. Рече: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће. и пашу ће наћи. Заиста, Христос је врата кроз која се улази у Царство Божије. Онај који уђе кроз ова врата налази спасење, улази у дом Божији и у њему налази храну која спасава, која је опет Христос – хлеб живота.

* * * * *

Приликом разговора са Мартом, сестром Лазаревом, Христос каже: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. Свети Григорије Богослов вели да Господ назива Себе васкрсењем, зато што нас, док смо били мртви због греха, васкрсе и врати у живот. Нашом вером у Христа улазимо у живот вечни управо зато што је Христос васкрсење наше и живот наш.

* * * * *

На Тајној вечери Христос рече: Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. Свети Златоусти каже. да је Господ под овим речима мислио: "Пошто сам ја пут, не треба вам други водич да вас води Оцу небескоме. И пошто сам ја живот, и кад умрете, задобићете живот вечни."
Христос је оваплоћењем. ради нас људи, постао пут чисти и свети који води у Горњи Јерусалим. Довољно је да вршењем заповести ходимо путем, који је Господ, да православно верујемо у Христа који је Истина. и да се непрестано надамо у Онога који је Живот.
Говорећи са ученицима Својим, након што је савршио Тајну вечеру, Христос је Себе назвао Чокотом: Ја сам истински чокот. И мало након тога је поновио: Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа. Према светом Кирилу, ово јединство са Христом постижемо чувањем светих заповести Његових и учествовањем у тајни свете евхаристије.
Као што смо лоза сједињена са Господом, тако од Њега примамо, кроз свето причешће, истинити живот. Христос је зрно пшенице и грожђе живота, које се приноси на жртву за васкрсење сваког човека, када приноси Своје Свето Тело и Пресвету Крв Своју као "хлеб живота вечног" и као пиће које доноси бесмртност.
Христос је Светлост истинита која просветљује и освећује сваког човека који му прибегава. Помолимо се Њему да и нас просветли неописивом светлошћу лица Свога, да бисмо заиста кренули путем који је Он сам, и да крај путовања нашег буде живот вечни са Оцем и Сином и Духом Светим.
*******************************************************
Свака ова емисија наше сестре у Христу,Љиљане Драгојевић заиста је обогаћена изузетним темама свакодневнице,бираним саговорницима,а тек музика,то је једна такорећи велика енциклопедијска посластица,свега што вриједи и има своју дуготрајну историјску вриједност.Када говоримо о нашој дјеци,коју добивамо као дар од Бога,да их његујемо,заливамо својом љубављу и пажњом у свему,да их усмјеравамо и васпитамо да сутра буду самостални честити људи,а не неспособне мазе и горде сподобе,сваки у својим умноженим талантима,на путу живота који има само два смјера,или тешки,а спасоносни, или лаки и врло пропали,дакле што уносимо у срца и душе наше дјеце,а тијело њихово такође пазимо,како и њихову психу,личност изграђујући,тако ћемо и добре плодове посијане пожњети.Шта данас једе једна модерна породица,врло слабо и квантитативно и квалитативно посебно градски свијет,част изузетним(код нас пише на вратима једне продавнице:"Част свакоме вересије никоме!")дакле код оних имућнијих,научили су поједини дјецу да се измотавају на све могуће начине,а то само по својој слици живота,а најцрње ми је када чујем да неко нешто не једе,а кад питаш зашто,видиш једну читаву патологију понашања,наравно не говорећи о нормалним људима,који имају неке мјере ради неких дефицита здравља итд.Много сам дјеце видјела у животу,дружила се са њима,лијечила их,помагала и помажем и увијек ћу у свему,сваком човјеку,колико могу,највећи дио себе поклонила сам мојој дјеци и данас дан чиним,једнако осјећајући свачију тугу као своју ,свачију радост као моју,јер то је једино што ми пред Бога носимо,то је сва вриједност нашег живота,све друго пропада,претвара се у земаљски прах,видим да је се то исплатило,јер данас ја имам психолошку и сваку другу подршку од моје дјеце,јер кад ти рођено дијете каже да гријешиш,или да је нешто добро,велика је то ствар,наравно све опет у разуму и увијек са дозм да се зна које глава куће,јер гдје је нема,нема ни реда ни живота,ја доста тога пустим,студирам и гледам како иде,а зна и да пресјечем кад је најдраже,а знам и затражити савјет од дјеце шта ћу и куда ћу.Кад сам ишла на операцију,ја сам имала највише вјере,наде доктора су биле мале,климали су главом и одрађивали професионално,али оздрвљење је једино у Богу,као и болест.Но,ја сам знала да ћу се пробудити из анестезије,отишла сам на колицима са молитвом и великом жељом за живот,нисам плакала за мојом дјецом,они су плакали и махали,а моје срце се тада половило у најмање комаде,мама није показала слабост,него и тада вољу,наду и борбу за живот,примјер дјеци да буде,да се не боје живота,јер живот није једна фиктивна опција,него горка стварност коју или прихваташ или гинеш,дакле подвиг и само напријед,вјеровала сам да ће моје слабо тијело издржати девет сати операцију,а када сам се пробудила,прво сам погледала у небо,кроз прозор,видим мале јагањце на брду,води их чобан,иду као у бајци,на пропланку... и захвалила Господу,не питајући за исход операције,шта је извађено,ампутирано,итд. или не,успјело или није,хирург је рекао да само успјели,ја велим њему,пред читавим колегијумом и читава соба са умирућим болесницима,једина сам ја жива остала,једна је умрла до мене попила 1л соне киселине и читава јој утроба излазила у крви,други слични,онколошки отписани,али нико није вјеровао,кажу Божија казна,свађала сам се да Бог не кажњава,да Бог воли човјека,и све док будете тако мислили умираћете и распадати се у свом злу,дакле рекох му:"Честити докторе Бог је тако хтио,јер смо се и трудили сви,вјеровали сваки у свом дијелу,а Ви сте кренули у операциону,ја сам видјела кад сте се и прекрстили,знала сам да сам у добрим рукама!",било је криво другима,за то крштење,али молитву нам нико не може узети,јер тај хирург више не живи овдје,он ме помилова и климну главом да је тако...
Дакле гледам јуче неколико ситуација,гдје човјек много тога може да научи,ево неке да подијелим са свима вама,који волимо овај радио,волимо Цркву своју и њене пастире,а највише првенца и јединог човјекољубца Христа Бога Живога:
1.гледам јуче ређење у Мостару бискупа Лукшића,др теологије,црквеног права,међуљудски односи СПЦ И Католичке,па један мир,духовност у пуној мјери,сви гледају и претварају се у она духовна чула,која нас све спаја,радост у души,велики је то догађај за тог човјека и ниси у могућности,ако си вјерник и ако си човјек у пуном смислу ријечи, да се не радујеш туђем добру,а у злу да га помогнеш,да саосјећаш,дошли многи људи,али камера када показа у првом реду са панагијом на прсима Умиљенија,наши из СПЦ-е,наш честити и многомилостиви,много угодни Богу и људима Владика Григорије,игуман манстира Житомислић,свештеник мостарског храма,дошли и из исламске заједнице,па још многи гости,па честитају и учествују у литругијском сабрању,а видиш на лицима људи мостове пријатељства, који су већи од свих препрека,сваког рата,зла које је било,али народ је једно чудо,једна благодат Божија која све преображава и вјечно спаја.Онда иде Свето Причешће,чини ми се да хор поје,као код нас Тијело Христово примите, извор бесмртности окусите!,ја сам устала и пјевам,треба се радовати добру,том сједињењу Бога и човјека,тијелом и крвљу нашег Бога Живога,несебично и без икакве рачунице,јер у Богу нема ни времена,ни рачунице,ни ничег оног нашег подлог,само дај Му срце своје и имаћеш све,то је та духовна храна које вјечито недостаје,никад довољно.
2.Сама посјета господина Путина,Митрополита Алфејева,предавање,концерт,сва литургијска сабрања,сав тај осјећај да нас браћа Руси истински воле и цијене,сво то дивно дружење током читаве посјете,даје једну сигурност сваком од нас,да ако вјерујеш имаћеш све,треба се угледати на Христа,кроз сву пажњу у животу.
3.Митрополит др Амфилохије код бискупа у Мостару,па истински сусрет два духовна лица,два човјека пријатеља,два Христова пастира,који искрено и честито одржавају своју свету службу, као примјер нама свима,како живјети и које су праве вриједности живота,а наш Митрополит,као сами светитељ,ријечи благе,али довољно јаке и чулне за свакога,мудрости и великог смирења,стиже на све стране,увијек благи осмијех на лицу,а вјера његова ко читав универзум,сијед,а сав у свјетлости оној Таворској,ходи апостолским путем,проповиједајући ријеч Господњу,учећи нас све,науци Христовој,свугдје добро дочекан и добро дошао,а треба то одражати све ове године и даље утврдити за нова покољења,која долазе.Кад гледам његов лик прођу ми многе ријечи и реченице које остају за историју из његових много бројних дјела,а интересантно,кад човјек почиње са вјером и хришћанским животом,у почетку није спреман,нити духовно,нити умно да све то прими,него полако,мало по мало открива се та тајна најтајнија,налазиш Бога и најрадоснији сусрет са Њим и све више трагаш и све мање имаш времена за земаљско,које опет мораш да држиш ту код себе,јер си дио њега,...
3.Тако у тој једном духовном миру недјеље у којој уживаш и стичеш енергије духовном храном за даље,ево јуче најстравичнији догађај у мом животу,који се десио убрзо након свега овога горе наведеног.
Диван дан освануо,топло прољећно сунце,има се посла и вани у врту,уђем у чизме,радно одијело и мало ето да средим и двориште,нису то неки радови,осим више рекреације на зраку и уживање у природи,кад поред моје куће видим комшије јуре у кола,питам шта је,кажу да ускачем или остајем.Бацим мотику,унесем алат под кров куће,кћерки кажем да идем,она у кући учи,али не знам гдје,она трчи носи ми ципеле и джемпер да се огрнем,новчаник са документима,сједамо у кола и идемо до сусједног насеља.У колима ми кажу пријатељи,да се њихов кум жели бацити са 9.спрата,мала кћерка јавила и ван себе је дијете.Дођемо тамо,човјек сједи на лиму прозора на 9.спрату,полиција све окружила,ватрогасна кола,цијели солитер вани,читаво насеље,некако се пробијемо,погледамо горе,сједи човјек,сви наговарају ово или оно,видим ватрогасци нису пустили степенице,нити је ико донио зрачни јастук доле,па ако скочи,неће погинути,нико се не труди да било шта учини,нити има психолошке подршке,нити било каквог практичног подухвата,молим се ја у себи,који се од нас није тако тешко психички нашао некад у животу,када све падне,али стално нас нешто чупа,гура даље,видим једна стихија,страх,једна немоћ народа,који ипак жели да помогне,али органи реда стоје,вичу горе,немој,ко да је то одговор за психички посрнула човјека,има читава студија како се у таквим случајевима поступа,гдје је интервентна група са психијатрије,гдје је духовник,а медреса је само неколико метара одатле,човјек исламске вјероисповијести,гдје је начелник оптшине,гдје је влада које је те суботе засједала,ту близу у згради,јер суботом су дневнице веће,као за прековремени рад итд.чула сам ја у њиви за покушај суицида,а није онај који је у граду и треба да спаси један људски живот,једну муку,једног самохраног родитеља,троје дјеце,жена му умрла од карцинома прије два мјесеца,остао без посла од 54год.борац,живи у стану,којег треба плаћати,а у стану је била дјевојчица од 8.година и стравично вриштала,али он није чуо вапаје свих нас,он је био у свом стању и његов проблем је у његовим очима био нерјешив.Видим кулминација у мени,изгубише се моје комшије са којима сам дошла,ја се пробијем,некако до улаза,видјех жену по имену моје покојне мајке,она махну мени главом да приђем,мислила сам да идем пјешке до 9.спрата,знам молитва је најјаче оружје,одлучих,идем и морам стићи до дјетета,до тог човјека,али у том моменту док сам прилазила улазу зграде,видим пад човјека и страховити ударац тијела од бетон.Настао је стравичан јаук,бол у срцима свих нас,ја сам пала на земљу,заболи ме рез од операције,ко да ко забоде нож,бол у прсима,нестаде ми зрака,зима ме обузе,мртвчаки зној,хладан ко змија,осјетила сам пад шећера,ваљда од стреса,видим крв ми лије низ шаку,ударила сам се од неку каменицу,у мени један тремор,један крах,једно разочарење,нисам стигла,али тако је то,настаде мук и тишина.Осјетих мирис те душе,тијела које је убило сиромаштво и немогућност да носи своје бреме,слабост и духовна и физичка,подигнем очи,према горе,молећи се у себи да и дијете не скочи реакцијом трауме,покрише га ћебетом,исто тако сиротињско као и његов живот,које је друштво довело на ивицу сваког бездана,на ивицу менталног растројства,помислих на дјецу,које и сама имам,и сви ми који смо дошли да помогнемо,али како,касно је било,нажалост, и милион пута у животу рекла сам да живим за љубав Бога и љубав своје дјеце,сваки пут ме је то спашавало од краха,падала сам и опет се дизала,Слава Богу.
Видим хитна ставља у кола тијело,шта то сада вриједи,та сва силна колусија,ови ко хртови полицајци,а његове мале ножице мршаве и јадне вире сломљене испод ђебета,кичма пребијена у дијеловима,глава као најстрашнији лик,ужас,нико није покушао да физички помогне,могло се,него су сви стојали,ваљда људи огуглали да ту горку стварност,па гледају, као већ виђено...
Подигнем се једва,као претучена од најјачег разбојника и плачући,горко јецајући кренем кући,осјећала сам невиђени бол,идеш као да је сав свијет пропао,нисам се стидила улицама сам лила сузе,бришући рукавом,сва прљава,ко из врта изашла радећи са мотиком,сузе које су капале,давале су једно објашњење мојој души,које је било тада потребно,али не знам колико је дало одговора,више него ли када сам у рату видјела сва она тијела искомадана на улицама,од граната,или када ми је убијен муж,или када ми је мајка уснула у Господу у мојој кући,или када сам сина носила у наручју,трчећи узбрдо до болнице,са полумртвим дјететом...Све су ми те слике пролазиле кроз душу,а тек ударац тијела тог човјека,...прекину ме и готов престрави кочнице крај мене,неко виче на улици,гдје сам прелазила преко прелаза,али ето ваљда на црвено за пјешаке:"Шта ти је жено,пази мало!",видим моје комшије,љуте се мало,тражили ме тамо,што сам отишла сама,стрпаше ме у кола и одвезоше кући.Језик ми је блокирао од бола,стеноза свих мишића,глава као да је уроњена у воду и суши се на вјетру,три сата сам сједила на клупи,без икаквог разговора,гледала у неке птичице које су одлазиле и долазиле на обљижњу ограду,ех,што ти је живот,велики је гријех починио,остадоше дјеца,како ће пред Бога,зашто је то учинио,све су то питања која су кружила у мени,један кошмар трауме,која је као лава излазила из вулкана виђеног стравичног призора,а у немоћи да помогнеш,а опет мислим да ли Бог допушта наша страдања,какав је наш избор у животу,тако умиремо и живимо...кћерка је питала,ово или оно,ништа нисам могла тада рећи,осим да ми направи чај од херцеговачких трава,да ми да меда и Богојављенске водице и све ћу јој касније испричати.
Сатима сам тражила одговор,као човјек,као психолог,као вјерујућа хришћанка,самохрана мајка,жена која се бори са карциномом,са неимаштином,прогоне ме на све стране и национално и свакако другачије,јер заједница слабо подноси другачије,али ја живим,вјерујем,надам се и волим,а живот свој могу само за Христа дати и за ближљег свога,то што немам ни сува хљеба више пута,мање је важно него да душу своју погубим.Тај ме закључак подиже,негдје око 20 сати,погледам крај Бајићеве серије на РТС-у и тамо добијем још једну потврду, да је молитва најјаче оружје за све и да свако зло побјеђује.Лик свештеника Ђорђа и прилог Ђоде Цркви,даровање органа брату свом,уз исповијест и покајање у Цркви,пред Христом,донијело је сваку благодат,а нама свима велику поруку живота,да је живот највредније што имамо од Бога и да га ни за које искушење не гасимо по својој вољи.
Христос каже: "Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 6),
а такође, показао је шта значи одрицање од посједовања када је рекао:
„Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тијело своје, у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?... Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25; 33).
Христос је учио одрицању од логике палога света, говорећи:
"Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човјеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт. 16, 25-26).
И пошто је открио свијету такво, најрадикалније учење, као и да је Он Сам - Истина, Пут и Живот, Христос је био разапет на Крст.
У Христовој љубави и с'поштовањем,
Ваша редовна слушатељка радија Слова љубве.
Недјеља, 21. март / 03. април 2011.доброте Господње
http://www.youtube.com/watch?v=6my0e8ml1WI&feature=related
********************************************************