Уметника који слови за човека са ставом, који је увек храбро говорио
шта мисли, питамо колико је тешко глумити ликове из наше ближе
прошлости по којима се прославио, о респекту према врхунском чину
глуме, о утицају политике на културу, има ли уметности без вере. Како гледа на климу која настала у култури
после 2000. године када су колеге из бранше посегнуле за партијским
књижицама и селе у управничке и министарске фотеље па тако биле у
позицији да кроје културну политику? Колико му је важна породица у
времену у коме се губи њен смисао и значај? Разговарала Славица Лазић.
Објавите нови коментар